Svaka misao diverzija

Iz Petrove se sobe čuju retro 8-bitni zvukovi.

Jelena uzme jaknu i kišobran, i izađe.

Ostajemo neko vrijeme s praznom pozornicom i zvukovima iz Petrove sobe.

Zvono na vratima.

Zvono drugi put.

PETAR (off): Jelooo! Vrata!

Zvono.

Ulazi Petar, s Joystickom u ruci.

Petar otvara vrata.

Na vratima je Šiva. Diže ruke u zrak, u jednoj nosi bocu vina.

ŠIVA: Čestitam slavljeni –

PERO: Bok, Šiva.

ŠIVA: O, Pero...

PERO: Uđi.

ŠIVA: Pa, frende, kako si?

PETAR: Super, idem samo u sobu, pojest će me duh.

ŠIVA: Duh? A gdje je Jelena?

PETAR: Otišla po cugu.

ŠIVA: Donio sam ja... ma kamo ćeš ti, Pero?

PETAR: Samo da nešto završim.

ŠIVA: Čekaj, pa nismo se vidjeli...

Petar izađe. Šiva zbunjeno gleda po stanu.

ŠIVA: Pero?

Čuju se 8-bitni zvukovi.

Šiva sjedne.

Šiva i zvukovi.

Ulazi Jelena, s vrećicom iz trgovine, sa slomljenim kišobranom, promrzla.

JELENA: Evo me, Pero! Vani je totalno sranje, ja ne znam kako si ti mogao na biciklu...

ŠIVA: Čestitam slavljenici!

JELENA: Ej, Šiva.

ŠIVA: Baš dobro izgledaš.

JELENA: Oho, još cuge, to, Šiva, majstore!

ŠIVA: Prvi put slavim odgađanje ispita.

JELENA: E pa, nadam se ne i zadnji put!

ŠIVA: A šta je s Perom? Zatvorio se u sobu.

JELENA: Njemu ništa nije sveto, izgleda ni odgađanje ispita. Mog. Ispita.
Perooooo!

PETAR (off): Jelo – došao je Šiva!

ŠIVA: Jel on normalan?

PETAR (off): Donio je i on neke cuge!

JELENA: Ajde ako hoćeš pričat s nama – izađi! Šiva, hoćeš da nam natočim?

ŠIVA: Ne hvala.

JELENA: Ali donio si cugu, sad imamo duplo. Da vidim... jebote! Koliko je koštalo ovo vino, Šiva?

ŠIVA: Nemam pojma. Dobio sam ga... nekoliko boca zapravo... pa ja mislim kao mito.

JELENA: Još bolje! Pa neću valjda sama pit, daj ajde, Šiva, sa mnom jedno
mitovino.

ŠIVA: Jelena... ja bi... rado. Pogotovo... uglavnom. Ne pijem.

JELENA: Otkad?

ŠIVA: Više ne pijem. Jelena, šta on radi unutra?

JELENA: Drka. Šalim se. Igra igrice.

ŠIVA: Pa dobro, ali zašto ne prestane i izađe, mislim... on me zvao. Izbjegava me već godinu dana.

JELENA: Ne znam, Šiva, ja mislim da on polako puca.

Izlazi Petar, s pištoljem u ruci.

ŠIVA: Alo, šta je ovo!

PETAR: Bum bum to mi je ostavio gazda mjenjačnice, rekao mi je „Pero, ti si
jedina osoba kojoj mogu povjeriti ovaj pištolj.“ Još je rekao „ne smijem to donijeti doma, jer mi žena ne zna da nisam vratio oružje u MUP.“

JELENA: Šta izvodiš, Pero, ajde popij malo.

PETAR: Toči, Jelo, toči, čestitam još jednom. Kako si, Šiva?

ŠIVA: Dobro... mislim, sjajno, firma posluje, tjedno 8000€ ‒

PETAR: Koliko je to u kunama?

ŠIVA: Pero, zaboravi kune, kune su prošlost.

PETAR: Nemoguće. Čak i Jelena kaže da su kune bile ljepše.

JELENA: Imale su životinje na sebi.

ŠIVA: Imaju i euri.

JELENA: Nemaju.

ŠIVA: Imaju. Na kovanici od 1€ ni više ni manje nego jedna mala kuna.

JELENA: Ozbiljno? Daj da vidim.

ŠIVA: Jebiga, ja već godinu dana ne nosim kovanice sa sobom.

JELENA: Pa možda nisu euri toliko loši...

PETAR: Jelena!

JELENA: Valjda mogu promijeniti mišljenje.

PETAR: Stalna na tom svijetu samo mijena jest. Sjetio sam se.

ŠIVA: Sjetio si se Heraklitovog fragmenta?

PETAR: Petar Preradović. Sunce žarko sjeda i skoro će sjest. Jelo, toga sam
sjetio!

JELENA: Puko si, Pero. Vrati se k nama. Mi slavimo.

PETAR: Kažem ti da sam se sjetio onoga što sam zaboravio. Vozio sam bicikl pored svoje stare mjenjačnice, Sunce je zalazilo, i sjetio sam se Preradovićevih stihova: „Sunce žarko sjeda i skoro će sjest. Stalna na tom svijetu samo mijena jest.“ Ne. Ipak nije to. Sjetio sam se nečega drugoga, što je ono bilo... vozio sam bicikl... ne mogu se sjetiti.

ŠIVA: Pero... kako si? Kako živiš?

PETAR: Znao sam da ćeš me to pitat.

ŠIVA: Nije neobično da prijatelj pita prijatelja kako je, pogotovo nakon –

PETAR: Dobro je, Šiva, sjajno je, a šta ima kod tebe, osim 60.276 kuna tjedno?

ŠIVA: A ipak znaš koliko je to u kunama.

PETAR: Profesionalna deformacija. Vidim, i tebe je deformiralo.

ŠIVA: Ja sam mislio da ćemo moći normalno razgovarati.

PETAR: Pa razgovaramo normalno.

ŠIVA: Makni taj pištolj barem.

PETAR: To? Ma to je igračka.

ŠIVA: Pero, jel crtaš šta? Ne izgledaš mi kao da crtaš.

PETAR: Baš se lijepo zabavljamo, Jelo, ajde zovi i Marinu.

JELENA: Nije potrebno.

PETAR: Da mi bez Marine slavimo, nema šanse! Ja ću je zvati.

JELENA: Pero, daj sjedni.

ŠIVA: Izgleda da sam dirnuo u drek.

JELENA: Crtanje? Imaš sreće što nije odletio u sobu.

PETAR: Ne javlja se.

JELENA: Marina je „otišla sama pit.“

PETAR: Evo poslao sam poruku.

JELENA: Što si napisao?

PETAR: Da slavimo odgađanje tvog ispita.

JELENA: Jooooj...

ŠIVA: Pa da... nek Marina dođe, baš... lijepo...

JELENA: Ajde da pustim neku muziku.

Jelena izađe. Vrisne izvan scene.

Šiva i Petar pogledaju u smjeru vriska.

ŠIVA: Pero, jel te mogu nešta pitat?

PETAR: Pitaj, frende, slobodno.

ŠIVA: Stvarno?

PETAR: Da. Zašto ne?

ŠIVA: Pa ne znam, čudan si.

PETAR: Ma samo sam uzbuđen, nismo se dugo vidjeli.

ŠIVA: Šta se s tobom događa?

PETAR: Ništa posebno. Ali s tobom se nešto događa. Šta te svrbi?

ŠIVA: Ma zašto si zvao Marinu? Znaš da bi ja mogao nešto s Jelenom...

PETAR: Šiva, Jelena je lezba.

ŠIVA: Bila je s tobom.

PETAR: To je bilo u srednjoj.

ŠIVA: Pero, kako si uspio? Kako si to uspio? Reci mi.

Jelena ulazi.

JELENA: Evo zvučnika.

ŠIVA: O, baš je dobar zvučnik.

PETAR: Jelo, koja ti je slavljenička pjesma?

JELENA: Ne znam, moram odredit nakon što ga spojim...

ŠIVA: Ah da, ti bluetooth zvučnici...

JELENA: Ni ne pokazuje mi ga.

ŠIVA: Daj da vidim. Mogu ja svoj mobitel spojit? Jelena, što je bilo?

JELENA: Ma ništa, Šiva, zvučnik. Ajde ti ga riješi.

ŠIVA: Na zapovijed!

JELENA: Pero, zašto si zvao Marinu?

PETAR: Čekaj malo... i ti hoćeš nešto sa Šivom?

JELENA: O čemu ti?

PETAR: Ma ništa... zabunio sam se.

ŠIVA: Jelo, mislim da je strgan zvučnik!

Zvono na vratima.

JELENA: Neka ide u pičku materinu!

Petar otvara vrata. Ulazi Marina.

MARINA: Oho, već se derete.

PETAR: Ćao, Marina.

MARINA: Kakav je ovo nonsens, Jelena ti u svom stanu radiš party, a naš dogovor si odjebala. Jesi normalna? Šta ti radiš s mojim zvučnikom?

ŠIVA: To je tvoj zvučnik? E pa tvoj zvučnik ne radi.

(…)

Prazna dnevna soba.

Ulazi Šiva: prolazi iz Petrove sobe prema ulaznim vratima stana.

Zastane ispred Jeleninih vrata.

Tišina.

ŠIVA: J – khm! – Jelena?

Tišina.

ŠIVA: Dobro, ne moraš otvorit vrata. Ne znam jesi uopće unutra i je li Marina s

tobom – ali baš me briga!

Tišina.

ŠIVA: Volim te. Jelena, ja tebe volim. Godinama. Od prvog dana. Ne znam šta

mi je. Tu imam nekakvu rupu... Ma.

Šiva napravi korak naprijed, da će otići – zatim brzo povuče pokret.

Izvadi papirić iz džepa. Čita.

ŠIVA: N – ne volim ja...

Ne volim ja sve to tvoje.

Ne volim tvoje predivne oči.

Ni tvoje ruke od svjetla.

Ni tvoj glas – vjetar kroz krošnje od meda.

Ni tvoju auru, satkanu od pjesama.

A ne volim ni tvoja bedra od kojih mi se jebeno manta.
Ne. Ja –
ja volim tebe.

Tišina.

JELENA (off): Volim i ja tebe, Pero.

Šiva se zamrzne, zatim se nasmije sebi u bradu.

I izađe kroz ulazna vrata, zalupi vratima.

JELENA (off): Pero?

Ulazi Petar. Sjeda za stol. Uzima pištolj. Kucka cijev o sljepoočnicu.

Umiri pištolj na sljepoočnici.

Ulazi Jelena.

JELENA: Spusti pištolj!

Petar pogleda Jelenu i okrene pištolj prema njoj.

Petar pištoljem po zraku crta: nacrta krug oko Jelenine glave, i latice oko kruga.

PETAR: Tratinčica.

Petar spušta pištolj i upuca se u bedro.

JELENA: Pero!

Petar klekne na pod i skuplja krv na jedno mjesto.

Dlanovima počinje crtati po podu.

JELENA: Pero, ti... ti... jel ti to – o, bože, koliko krvi, zovem hitnu.

PETAR: Ne! Čekaj. Nemoj još zvat nikoga.

JELENA: Jesi ti normalan?

PETAR: Donesi mi – donesi mi kistove. I tempere i boje. I paletu, molim te.

Jelena izlazi.

Jelena se vraća sa stvarima za slikanje.

Petar baca boju na krv. Završava brzim mrljanjem crtež ispod sebe: žuti krug.

Sada već izgleda bolje. Dodaje bijele latice. Uzima kist, moči ga sa strane u krv i pomno krene popravljati linije.

JELENA: Ne znaš koliki kamen mi je pao sa srca. Znaš, Pero, ja sam zamišljala kako bi to bilo kada više ne bi osjećala krivnju. Kada bi bila baš ovakva, slobodna. Što bi radila? Što bi Jelena htjela raditi? Evo ti i zelena tempera, začini to malo.

PETAR: E to, Jelo, to...

JELENA: Sad mogu raditi što hoću! Osjećam se kao da sam dobila milijun eura.

PETAR: Eura?

JELENA: Daj pusti to.

PETAR: Šalim se, moja valuta su tratinčice.

JELENA: Pero, šta da radim?

PETAR: Nemoj mene pitati, ti odaberi!

JELENA: O da, sad mogu sama odabrati. Jooj, što će biti Jelena, što ćeš raditi?

Jelena se upuca u nogu.

JELENA: Auuuu!

PETAR: Napokon možeš raditi što hoćeš i prvo što napraviš – upucaš se u nogu.
A jesi blesava!

JELENA: Htjela sam vidjeti kako je to biti ti.

PETAR: I?

JELENA: Pa ok je. Skroz je ok! Kako je lijepa ta tratinčica, daj jednu nacrtaj i tamo, evo uzmi malo moje.

PETAR: Nasloni samo nogu tu... E hvala ti, moram svoju krv malo poštedjet, to je ipak najskuplja boja.

JELENA: Evo – au...

PETAR: Jako te boli?

JELENA: Ma dobro je, nije kao prvi, a bome nije ni kao drugi dan menge. To je samo prostrijelna rana.

PETAR: E, odlično, pomozi mi onda.

JELENA: Ja?

PETAR: Tko drugi?

JELENA: A što da nacrtam?

PETAR: Što god hoćeš.

JELENA: A gdje?

PETAR: Gdje god hoćeš.

JELENA: Nacrtat ću jednu malu tratinčicu, tu na prekidaču za struju.

PETAR: Ma nacrtaj veliku, nemoj se suzdržavat!

JELENA: Prvo ću malu, pa ću onda nekoliko velikih.

PETAR: Odlično.

JELENA: A nakon toga... ne znam. Mogu biti što god hoću. Možda se vratim na pravo.

PETAR: A zašto ne bi bila recimo ptica?

JELENA: Nacrtat ću i pticu.

PETAR: E to, ptica.

JELENA: Možda jato ptica. A onda ću razmisliti što ću biti.

PETAR: Sjetio sam se. Jelena, sjećam se.

JELENA: Onoga što si zaboravio?

PETAR: Glej prijatel, jedine čeg se ja siećam je to da su kojni fest vudirali z kopitima dok me Jalža rađala. A i toga se ne siećam, neg mi je moj stari tatek rekel da gda sem zišel – da sem imel tak douge črne lasi, da je zgledalo kaj da mi je mati zlegla ždrebeka.

JELENA: Kak si v štale rođen, morti i jesi neki kojno.

PETAR: Morti jesem.

JELENA: Štef, jesi razmišljal kaj buš ve? Još je’no kolinje i završavaš škole. Peš vu grad na fakultetlina?

PETAR: Ne znam, Mirek, ne znam niš. Al mislim da nem išel.

JELENA: A zakaj si onda tol’ko vučil? Stalno z knigom, a nema te na našem polju.

PETAR: Bil sem bedast. Jalža i Paval me hoćeju školovati, al kaj bum ja vu gradu?

JELENA: Da ti praf velim – ne znam. Zakaj bi igdo išel tam?

PETAR: Kol’ko čujem, tam se vojziju vu smrdljivim autima, a mi tu lepo kojne

jašimo. Ak se kojn posere, to opet manje smrdi.

JELENA: I imaju neke papiere tere pribiraju i onda su kakti bogati, a bolje bi im

bile da z papieremi rit brišeju.

PETAR: Je, gda imaju sračku. Stalne nekam letiju. Pu kameiniju letiju, i pu

žeravice, dek ih tlače z bičom, to sam čul, tak poviedaju o nji. I još jena stvar,

tam naviek muoraš bit nešči. Ovde te nišči niš ne pita, se dek ploda ima.

JELENA: A pogleč nas, vu polju z tratinčicami. Pa ko bi udovud kam išel i vu

grada se zapoutil, dej mi pokaži tog vraga!

PETAR: Ne vidim ga.

JELENA: Kak bi ga i videl. Ovde moreme leći med cvietičem i ovde se same

tičeki glediju. Viš. Viš. Još jena.

PETAR: Istina, ali to je tvoje polje, Mirek.

JELENA: Štef, lesa ti je naviek otprta.

PETAR: Tak je za ve.

JELENA: Ma dej, pa kaj se bu zmenilo?

PETAR: Ne znam, Mirek. Morti nas dva?

JELENA: Kaj ak se desi da ja odloučim nekaj biti vu gradu? A ti ostaneš tu?

PETAR: Ti? Ne bu se to dogudile, ni na nebu ni na zemlje.

JELENA: Istina.

PETAR: Imaš praf. Duo zna kaj bu. Ve još nikaj ne muora biti.

JELENA: Tak je. Ve još moreme biti kaj god hoćeme.

PETAR: A dek ne odloučime kaj bume bili, bume ležali med ovem cvietičem, i

gledeli tičeke.

JELENA: Mo-re.

PETAR: Same reči svemu tateku da odrieže onu granu.

JELENA: Kaj?

PETAR: Grane se bouju zabile v štalu de sem se rodil.

JELENA: Pa kaj onda, to je drieve.

PETAR: Znam, al Pavel stalno nekaj melje, da mu grane prelaziju mejaš.

JELENA: Muoj tatek veli da grana ne narasla još bar trist liet, unda bu morti

male bliže tvoje štale.

PETAR: Dobre, pusti granu, pusti štalu. Bou kak bou.

JELENA: Viš. Jena. Plave peruti ima! Još jena.

PETAR: Viš ove dvie! One skupa ideju. Na još jena!

JELENA: Viš još jena!

PETAR: I tam!

JELENA: I tam!